1. Винценти Витос је рођен у Двудњакију, групи неколико фарми у близини Тарнова, у породици која се бори са екстремним сиромаштвом. Просторија која је служила као трпезарија преуређена је из штале, а будући премијер је морао да заради као дрвосеча да издржава себе, родитеље и бројну браћу и сестре.
2. Родитељи Винцентија Витоса су били неписмени, па је као дечак морао веома жестоко да их наговара да им се дозволи да иду у школу. Приоритет у његовом дому био је одржавање фарме и напоран рад сваки дан, док је учење изгледало као дечји хир.
3. После жестоког убеђивања, Винценти Витос је убедио своје родитеље да постану још један сељак у породици и почео да учи у школи. Брзо се показало да је један од најмарљивијих и најталентованијих ученика. Постигао је успех у науци и школском животу, поставши председник установе. Када се материјална ситуација породице Витос још више погоршала, млади Винценти је морао да напусти школу, али је под будним оком брижног учитеља наставио школовање и самостално учио.
4. Политичку каријеру започео је авантуром са новинарством у недељнику „Прзијациел Луду”, за који је радио као дописник. И сам је рекао да никада није имао претерану осетљивост или поетичке склоности, али се трудио да све сагледа реално. Његов прагматичан став брзо је стекао присталице, а апологети његових погледа на сељачке послове били су већина.
5. После ере Младе Пољске, дошло је време када су се све земље у Европи придружиле наоружавању. Спорови великих сила око Балканског котла, а касније и Сарајевски преврат и надолазећи Први светски рат, захтевали су уједињење Пољака из све три поделе. Ситуација је била толико тешка да су ове три групе више од сто година живеле у потпуно различитим административним и културним реалностима. Пољски круг, коме је припадао Винценти Витос, представљао је Пољску у парламентима држава које су се поделиле. Током рата, Винценти Витос је више пута истицао штету коју су Пољацима нанели Немци и Аустријанци, а 1917. најавио је настанак независне Пољске, без подршке западних сила.
6. Осим активности у корист сељачког покрета, Винценти Витос је три пута био премијер Пољске. Први пут је на овој функцији био 1920-1921. Други пут је био председник министара од маја до децембра 1923, а последњи пут неколико дана у мају 1926. године. Тада је низ владиних криза и одбојности према влади Винцентија Витоса испровоцирао Јозефа Пилсудског да изврши мајски пуч и уведе ауторитарну власт засновану на војсци. Већ у октобру исте године премијер је био сам вођа Санације - Јозеф Пиłсудски.
7. 1930. године, Винцентија Витоса су ухапсиле трупе Пиłсудског под оптужбом да је припремао државни удар. Присталице Санације нису могле да дозволе пуч у земљи, а камоли да изгубе власт коју су управо освојили, због чега је Витос смештен у Брестску тврђаву као затвореник.
8. Хапшење Витоса било је почетак растућег сукоба између владајуће Санацје и опозиционих група, а пре свега увод у суђење у Бресту. Одржавао се од 1930. до 1932. године по наређењу Јозефа Пиłсудског. Са ухапшенима се поступало са изузетном суровошћу, били су лишени контакта са рођацима, а уобичајена је пракса била да се затвореници злостављају или психички докрајчују, на пример симулацијом погубљења.
9. Винценти Витос је имао разлога да се супротстави владајућој странци. Мајски преврат га је лишио места министра, а после суђења у Бресту морао је да напусти матичну земљу и да плати казну. Као непоколебљиви противник и непријатељ Јозефа Пилсудског, 1936. је учествовао на скупу посвећеном стварању јаке опозиције Пилсудском. Овај састанак је одржан на швајцарском имању Игнација Падеревског и било је много истакнутих гостију као што су генерали Владислав Сикорски и Јозеф Халлер.
10. Након пресуде на суђењу у Бресту, Винценти Витос је емигрирао у Чехословачку. Нажалост, од Минхенског споразума, када су западне силе Хитлеру дале Судете, било је познато да нацисти имају све већи апетит за чешке територије. У марту 1939. Чеси су се предали Хитлеру без испаљеног метка, стварајући протекторат Чешке и Моравске. Напета ситуација са нашим комшијама натерала је Витоса да се одмах врати у земљу.
11. За Витоса је његов повратак у матичну земљу марта 1939. био судар са динамичном политичком ситуацијом и страхом од још једног оружаног сукоба на глобалном нивоу, што се могло очекивати од мреже савезничких споразума између европских и других земаља. У априлу је Адолф Хитлер раскинуо пакт о ненападању са Пољском, па су прагматични Витоси почели да схватају опасности које су пред њима. Када је 1. септембра немачки бојни брод напао пољску базу за претовар наоружања и муниције на полуострву Вестерплат, почео је рат који је својом бруталношћу и дометом помрачио сва досадашња искуства човечанства. Винценти Витос је 3. септембра 1939. био на путу за Лавов, када је рањен током бомбардовања.
12. Након избијања Другог светског рата, из само њима познатих разлога, нацисти су препознали Винцентија Витоса као одличан материјал за вођу који сарађује са Трећим рајхом. Политичар коме су Пољска и истина биле најважније вредности у животу, одбио је понуду сарадње са нацистима и стварање марионетске владе под надзором Адолфа Хитлера.
13. Одговор Адолфа Хитлера на његово одбијање да сарађује са нацистима било је хапшење Винцентија Витоса. Бивши премијер Пољске ухапшен је 16. септембра 1939. године. Витоса су нацистичке власти држале у разним објектима, а 1941. пуштен је због здравствених проблема. Међутим, он је и даље био под посебним надзором Гестапоа и ускраћено му је право да напусти породични дом.
14. Током интернације, Винценти Витос је сарађивао са пољским подземљем. Нажалост, стални надзор Немаца није олакшао борбу против окупатора. Витос се крио у Кракову, а касније је направљен план да он одлети у Лондон, где је, између осталих, своју базу имала и пољска влада. Међутим, идеја није спроведена у дело, а Витоса је 1945. ухапсила Црвена армија. Чак је и сам Винстон Черчил желео да га извуче из совјетског притвора.
15. Винценти Витос је умро убрзо након завршетка Другог светског рата. Сахрањен је у свом родном граду, а импозантна погребна поворка била је испуњена гомилом присталица сељачког покрета. Витос је до данас познат као први политичар у Пољској који је дао глас и право да одлучује о себи пољским сељацима.