Цирцус Макимус (пољски: Највећи циркус) била је то једна од највећих и најупечатљивијих грађевина у старом Риму.
Иако су до нашег времена сачувани само остаци, вреди сазнати више о њему и прошетати парком који је настао на његовим рушевинама, што ће нам омогућити да визуелизујемо оригиналне димензије овог колоса.
Циркуси у старом Риму
Стари Римљани су уживали у крвавим јавним наступима. Гладијаторске борбе су биле најпопуларније, али нису биле толико инфериорне од њих трке кочијакоји су били организовани на објектима тзв циркуси, који су пандани грчког хиподрома.
Сви циркуси изграђени у римском свету делили су исти систем и разликовали су се само по димензијама. Они су се састојали од тркачке стазе и публике. Подигнуте су на плану издужене елипсе са одсеченом једном од кратких страница, где се налазила монументална улазна капија са штале (царцерес)који су распоређени тако да свака од екипа има једнаке шансе на старту.
Основу циркуса чинила је стаза од набијене земље, подељена ниским зидом окруженим тимовима тзв. спинс (буквално кичма или кост). Био је украшен олтарима посвећеним разним божанствима, фонтанама, статуама и обелисцима. На крајевима кичме налазили су се конусни стубови тзв метами (метае)које су јуреће кочије окретале.
Гледалиште (цавеа) чинили су низови клупа изграђених на амфитеатрима дуж стазе (изузев усеченог лука са шталама). Цареви су се дивили наочарима из посебне кутије тзв пулвинар.
Цирцус Макимус: историја, локација, димензије
Цирцус Макимус је био најстарији и највећи циркус у Риму (као и у читавом римском свету), али не и једини. Поред њега, емисије су организоване и у: Циркус Фламинија на Марсовом пољу, Неронов циркус (такође зван Калигулин циркускоји је постојао на месту данашњег Ватикана) и Максенцијев циркус на Виа Аппиа (њени фрагменти су сачувани до данас).
Историја Цирцус Макимуса може да сеже чак у прошлост 6. век пре нове ере и владавине краља Тарквиније Стари. Подигнут је целом дужином долине која се протеже између брда Авентина и брда Палатина. Најстарији и у почетку једини спектакли који су се тамо одржавали биле су трке организоване том приликом Римске игре (Луди Романи), што је годишња септембарска прослава у част Јупитеров најбољи и највећи. Временом се број игара одржаних у Риму значајно повећао, као и употреба Највећег циркуса.
Најранија верзија циркуса била је много скромнија од његовог коначног облика и била је у потпуности направљена од дрвета. Међутим, постепено су дрвене зграде, почевши од штале, замењене каменим. Између А са веком п.н.е и почетак 2. века нове ере Највећи циркус је више пута обнављан. Његовом коначном изгледу допринели су: Јулије Цезар, Октавијан Август, Клаудије (који је дао изградити нове мермерне штале и позлаћене бронзане стубове), Веспазијан и Трајан. На прелазу из 1. у 2. век, трибине Цирцус Макимус су могле да стане између 250.000 и 300.000 гледалаца, што је пет до шест пута више од чувеног Колосеума.
Сама стаза је била около 540 м и широк около 80 м. Имао је дванаест (шест са сваке стране) штале и стартне штале. Публика са трибинама додатно је заузела 30 м широк и чак досегнут 28 м висине. Димензије целе структуре биле су сличне 600 м дужина и 140 м ширина. Зграда царске говорнице (пулвинар), украшена статуама божанстава, налазила се на палатинској страни.
Мало се зна о детаљном изгледу кичме, али су два египатска обелиска која је красе преживела до наших дана. Један од њих је датиран у 1280. п.н.е. и потиче из египатског Хелиополис, а у Рим је доведен по налогу Октавијана Августа. Стајала је на источној страни спине св. 10 п.н.е. ИН 1587 постављено је Пиазза дел Пополо. Други обелиск, који је првобитно стајао у средини кичме, данас се налази у Латерану. То је највећа преживела грађевина те врсте икада донета у Вечни град – његово величанство јесте 32 м на тежини 522 тоне. Занимљиво је да је у Рим дошао тек у 357 годинаиако је по плану Константина Великог требало да стане у Цариград.
Цирцус Макимус је коришћен за 6. век. Последњу трку организовао је краљ Острогота Тотила ин 549 година. Након тога, комплекс је напуштен и пропао. Током средњег века коришћена је као ораница, а у КСИКС века област су преузела индустријска предузећа.
Трке кочијама (и друге емисије)
Главна употреба Цирцус Макимуса била је у тркама кочија, мада је понекад коришћен и за организовање лова на дивље животиње или као арена за гладијаторске борбе. Кочије је возио један кочијаш, а класе су им се разликовале по броју упрегнутих коња. Најпопуларније су биле трке зване кочије са четири коња куадригасали је било и двостраних биги и три коња тригае (повремено су се организовале и кочије са пет или осам коња).
Обично су кочијаши регрутовани из робова који су добром игром могли да освоје слободу. Занимање кочијаша, ако је ово било добро, гарантовало му је висок животни стандард, јер су најбољи од њих много зарађивали и уживали велику популарност. Један од најталентованијих возача био је један Гај Апулеј Диокле. Очигледно је током своје каријере успео да стане на подијум 2900 пута! Свакодневни живот мање талентованог кочијаша изгледао је много горе, јер су многи од њих умрли на стази или су плаћени за учешће у трци са инвалидитетом.
Дужина трке кочија била је најчешћа седам кругова. Након сигнала за старт, решетке у шталама су подигнуте и вагони су кренули. У то време су постојале информативне табле на оба краја спина. Биле су то високе базе са каменим јајима на једној страни и каменим делфинима на другој. После сваког полукруга, ови објекти су наизменично уклањани, што је олакшавало праћење тренутног круга.
Кочијаш није могао сам да учествује на такмичењу. Морао је да конкурише за један од четири тима који су представљали синдикате који одржавају ергелу, за које се бодрило као и за данашње фудбалске клубове. Њихова имена су директно упућивала на боју туника које су носили играчи. Тако су били: бели, црвени, плави и зелени. Ривалство се, међутим, одвијало углавном између последња два.
Цирцус Макимус данас
У првим деценијама прошлог века вршена су археолошка ископавања у Циркусу Максимусу и долина је очишћена од средњовековних и ранонововјековних грађевина. Тада је цео простор претворен у јавни парк, који постоји до данас.
Међутим, током ископавања није откривено много античких остатака. Неки од њих (на пример, фрагменти дванаест почетних капија) су одмах закопани назад, док су други још увек скривени дубоко под земљом (сама основа кичме може бити и до 9 м испод садашњег нивоа тла). Једини видљиви фрагменти античке грађевине налазе се на јужном крају парковског дела.
Савремени парк заузима сличну површину као циркус који је некада постојао на овом месту, а његове димензије ће нам омогућити да схватимо величину грађевине која више не постоји. Међутим, биће нам тешко да замислимо изглед оригиналног циркуса - у овом случају, мало боља опција може бити да посетимо рушевине Максенцијев циркус на Виа Аппиа.
Цирцус Макимус волимо да посећујемо из још једног разлога - у његовом подручју се пружа пријатан поглед на остатке палатинских грађевина.
У посети Цирцус Макимусу
У прошлости, једина опција да се обиђу остаци највећег циркуса била је да се види неколико рушевина иза ограде. Неко време, међутим, можемо да шетамо по месту ископавања (након куповине карте), па чак и да се дивимо реконструисаном циркусу захваљујући наочаре за проширену стварност. Ову опцију још нисмо имали прилике да искористимо, али након добрих искустава са Домус Ауреа и Купатила Каракале, свакако ћемо је изабрати приликом следеће посете Вечном граду.
Цела шетња са наочарима и слушалицама траје цца 40 минута. Аудио водич је доступан и на енглеском језику. Више информација можете пронаћи овде.
Торре делла Молетта: Средњовековна кула усред рушевина
Једини неантички објекат који је остао у процесу трансформације долине у јавни парк је средњовековна одбрамбена кула Торре делла Молетта. Име му се односи на млин, јер је у средњем веку главни задатак зграде био да брани суседну воденицу (порушену заједно са другим кућама 1930-их).
