Иако данас, више од сто година након пада најпопуларнијег путничког брода, знамо шта је директно допринело његовом потонућу, стално се појављују нове теорије о индиректним узроцима судара. Нико не сумња да је Титаник потонуо након што је пуном снагом ударио у санту леда, али су се појавила нова сазнања која објашњавају зашто је брод тако брзо пловио кроз опасно ледено поље.
Они доказују да су људи одговорни за безбедност путника прикривали чињенице чије би откривање сигурно резултирало отказивањем крстарења. Данас се чини да је притисак да се оправдају очекивања постављена на ово изванредно пловило засјенио прагматичан поглед на нагомилане невоље. Ако се томе дода слава неуништиве структуре коју ужива Титаник, добијамо план за крстарење, чији је успех умногоме зависио од хирова судбине. Одлучено је да се верује да ће Титаник имати среће на свом првом путовању, али неће бити наклоњен до свог кобног краја.
Документарац ирског истраживача Титаника Сенана Молонија, који је промовисао Натионал Геограпхиц, баца ново светло на трагедију Титаника. Све је почело када су у једној од аукцијских кућа пронађене фотографије брода који је Џон Кемпстер снимио у Белфасту. На овим фотографијама се јасно види дуга црна мрља на десној страни трупа, управо на овом месту, коју је касније поцепао ледени брег. Ова мрља је одмах заинтересовала научнике. Спекулисало се да је можда реч о одразу објекта који је у то време лебдео на води и није био укључен у кадар, али је анализа одбацила ову теорију. Било је много вероватније претпоставити да је на броду од самог почетка био велики пожар.
Фред Барет, ватрогасац са Титаника, чије је сведочење откривено, сведочио је да је посада заправо морала да се бори са пожаром у Белфасту. Руководство бродарске линије Вајт стар лајн, међутим, није хтело да се излаже негодовању људи, које сигурно не би избегли, па је одлучено да се на крстарење крене без промене распореда. Тако је одлучено да се сачува добро име лозе, ризикујући животе преко две хиљаде људи.
Када је брод напустио луку Саутемптон, дошло је до штрајка рудара широм Британије и угаљ је привремено био луксузна роба. Када се угаљ спонтано запалио на Титанику, ватрогасци су покупили тињајуће грумене и у журби их бацили у котлове. Дакле, није тачно да је капетан Едвард Смит пливао вртоглавом брзином јер је желео да постави рекорд за прелазак Атлантског океана. Титаник је јурио кроз ледено поље јер је капетан одлучио да запаљени угаљ мора одмах да се баци у пећи. Као резултат тога, тамо је превезено више материјала него што је потребно, а брод се развијао опасним брзинама.
У саставу горива, десетак ватрогасаца није успело да укроти све већу ватру. Висока температура довела је не само до тамне мрље на спољашњој страни брода, већ и до озбиљног слабљења целокупне конструкције на овом месту. Преградни зид који би иначе држао брод на површини био је више од седамдесет посто слабији због температура које су достизале 1000 степени Целзијуса.
Научници кажу да би Титаник ионако кренуо низбрдо да није било пожара. Међутим, ватра и ослабљена челична конструкција учинили су да се брод много брже напуни водом. Не би се догодила никаква трагедија да власти Вхите Стар Лине-а нису инсистирале на томе да путовање буде немилосрдно. А да је Титаник напустио Белфаст, али га није сагорео пожар, ледени брег би ударио у јаку конструкцију, брод би почео да се пуни водом, али таквим темпом да би већина људи чекала помоћ са Карпата.