У најједноставнијем смислу, иронија значи скривену злобу, презир, подсмех изражену са привидним одобравањем, или подсмех скривену у привидном одобравању. Потиче од старогрчке речи ериомеиа, што значи ругање.
У ироничној употреби су честе интерференције, нпр. „наравно”, „несумњиво”, „заиста”, „као што је познато” и метајезички елементи који имају за циљ да усмере примаоца исказа на његово исправно тумачење. Врло често се у писаним текстовима покушава графички означити иронија употребом курзива, подебљаног, подвученог или великог слова. Крајем деветнаестог века покушано је да се уведе графички знак за иронију који је дизајнирао француски песник Алкантар де Брам, који је имао облик обрнутог знака питања. Међутим, то се није ухватило.
Стилска фигура
Иронијом се може назвати и стилска фигура, која се састоји у противречности између дословног и намераваног значења исказа. Прималац у већини случајева уочава ову противречност и третира је као пародију или скривену спрдњу. У овом случају иронија има неколико функција: исмевање противника (сатирична функција), поткрепљивање аргумената, диверзификација исказа, показивање дистанце (такође према себи – самоиронија), допадање публици.
Филозофски став
Иронија може значити и естетску категорију везану за конкретан филозофски став, у којој преовладава перцепција стварности, пре свега, као борбе непремостивих противречних сила, и на тај начин има за циљ да постигне дистанцу од ње. Већ се у старој Грчкој појавила као сократска и трагична иронија. Трагична иронија је у томе што протагониста не схвата озбиљност сопствене ситуације. Узмимо мит о Лабдакидима као пример. Едип, убиством Лајоса, чини трагичну кривицу (хамартију), која није потпуно свесна. Јунак не зна идентитет своје жртве. Исто је и са браком са мајком. Едип такође греши у гордости (хибрис) јер оптужује Тиресију и Креонта за издају и одбија да призна своју кривицу. Заузврат, Сократова иронија, односно метод разговора који је Сократ користио према случајним саговорницима који су се срели на Агори, послужила је да уклони привид истине. Вешто постављајући питања и усмеравајући саговорнике на сопствени начин расуђивања, он их је нагињао сопственим ставовима и преносио моралне истине које је признавао. Његову нит су преузели многи филозофи, укључујући С. Киеркегаард и Л. Схестов.
Романтизам
Још један талас ироније, схваћен као естетска категорија, долази у периоду романтизма. Такозвана романтична иронија добила је ново значење, наложила је песнику да са дистанце од света прикаже противречности које владају у свету, човеку и уметности. Током овог периода манифестовао се у комбиновању контрадикторних елемената као што су комедија и трагедија или фантазија и реализам. Штавише, била је снажно наглашена уметникова доминација над створеним делом, као у „Бениовском” Јулијуша Словацког. Следећа ера у којој је иронија популарна у књижевности је постмодернизам. Најважнији теоретичари ироније у постмодернизму били су Пол де Ман, Харолд Блум и Ричард Рорти.
Деконструкција
Према де Ману, иронија је уско повезана са деконструкцијом, тачније – она је главни узрок феномена „погрешног читања“. Као што знате, де Ман је, као и Жак Дерида, мишљења да сваки текст садржи одређене елементе који онемогућавају изградњу његове једине исправне интерпретације, отвара многа могућа тумачења која су једнака. У овом случају, најважнију улогу игра иронија, која нарушава доследност исказа. Ова категорија не изокреће толико значење колико га одвлачи и чини га неухватљивим. У филозофском смислу о којем смо писали горе, иронија чини човека свесним своје сузе и недостатка контроле над језиком.
Трацкс Трацкс
Како истиче Адам Липшиц, у делу Харолда Блума иронија није одлика језика, већ „траг тропа“. То је један од метода којим се субјект може бранити од утицаја других, па је интерперсоналне природе, не постоји за себе. Иронија је инверзија, па се намерно обмањује.
По Рортијевом мишљењу, међутим, како пише Мицхаł Павеł Марковски, иронија је првенствено знак преиспитивања постојања објективне истине о бићу, манифестација релативизма – привремености свих погледа.
Свако дело интерпретирано постмодерним методологијама садржи елементе ироније (нарочито ако се усвоји де Манов концепт). Самоиронија је посебност књижевних часописа и фиктивних часописа, односно фиктивних часописа у којима се бавимо намерном игром аутора који се шуња између истине и фикције, позе и поштења.
Веома је важно у дефинисању ироније да је не мешате са сарказмом.
Сарказам
Сарказам је теоретски само појачана иронија, која се обично користи да се изрази негативан став према нечему или некоме, да се критикује ситуација или нечије понашање. Важно је да иронија у одређеним ситуацијама може бити израз љубазности, нежности (Мој херој; Ах, копиле), док су саркастичне изјаве оптерећене негативним емотивним набојем.
Поред тога, сарказам не мора да буде ироничан, као што је изражено, на пример, у фрази „Наравно да нисам очекивао ништа добро од тебе“. Ова реченица може бити саркастична, али не и иронична, јер је изјава недвосмислено у складу са намером, што значи да нема места двосмислености или тумачењу.