Остаци публике уграђени у ренесансни замак Марцеллус Тхеатре спадају међу најфасцинантније античке трагове у Риму. Првобитна зграда је изграђена скоро 100 година испред чувеног Колосеума и постао архитектонски узор за сва каснија римска позоришта.
Позоришта старог Рима
Људи у Риму, за разлику од Грка, нису имали укуса за позоришну уметност, већ су више волели крвавије спектакле: трке кочија и рвање гладијатора. Ипак, постојали су у престоници три позориштасве уграђено 1. век пре нове ере, који може да прими укупно прибл 50.000 гледалаца. Они су, између осталог, постављали и мелодрамске представе које се лако перципирају уз прославу. световни празници (луди саецуларес) а организовани су и музички наступи.
На иницијативу је подигнуто прво стално позориште у Риму Помпеј Великикоји је желео да на овај начин прослави своја победничка војна освајања. Комплекс је свечано отворен у 55. п. н. е., а позориште је добило име по свом оснивачу. Нажалост, до нашег времена нису сачувани видљиви остаци овог објекта. Знамо само да је заузимао простор између данашњег трга Цампо де 'Фиори у Риму и археолошког налазишта Ларго ди Торре Аргентина. Скромно сећање на стару грађевину је лучни облик улице Виа ди Гротта Пинтакоји ће савршено пратити распоред публике античког позоришта.
У глави се родила идеја да се изгради још једно монументално позориште Јулије Цезар. Желео је да подигне величанствено здање које ће надмашити величанственост комплекса који је основао његов ривал Помпеј. Међутим, није доживео завршетак градње, коју је наставио први римски цар Октавијан Август.
Био је треће позориште у Риму Балбус театаркоји је стајао у непосредној близини два претходна. Такође није преживео до нашег времена, али је било могуће пронаћи фрагменте зграда које се налазе непосредно иза његове позорнице. Тренутно су ове рушевине део националног музеја Мусео Назионале Романо Црипта Балби.
Марцелус театар: историја и архитектура
Изградња зграде је започета док је Јулије Цезар још био жив. Почели су са припремом терена за изградњу, што је било повезано са рушењем делова Циркус Фламинија и премештање или уклањање околних зграда и храмова. Након Цезарове смрти у 44. п. н. е. преузела одговорност за пројекат Октавијан Августчиме је градња приведена крају. Готово позориште је добило име по његовом прерано преминулом (само у годинама 19 година) синовац и наследник Марцеллус. У међувремену је одржана званична инаугурација позоришта 13. и 11. п.н.е., иако су прве сценске представе тамо организоване већ год 17. п. н. е.
Марцелово позориште, подигнуто у близини Тибра постао архитектонски узор за све касније грађевине овог типа грађене у царству. Његов сет се, међутим, разликовао од грчких позоришта. Пре свега, у римској архитектури позоришта су била самосталне структуре, ау грчком свету су била укопана у природним падинама. Обе врсте зграда су делиле полукружни аудиторијум тзв цавеа, позорница и сценска зграда која стоји иза ње. Главна разлика је била оркестаркако се звао простор између сцене и публике. У случају Марцеловог позоришта и других римских позоришта, имао је полукружни облик и у њему су се налазиле преносиве курилске столице које су биле намењене представницима виших слојева. У грчким позориштима оркестар је био у облику круга и био је намењен хору, а не публици.
Публика Марцелус театра била је окренута према Тибру и чак је могла да прими 20.500 гледалаца. Фасада гледалишта, направљена само од седре, састојала се од три нивоа. Прва два су била аркадна (41 аркадна игра на сваком нивоу). Приземни део је украшен стубовима у дорском реду, а спрат у јонском. Занимљиво, вероватно је то била прва употреба двоспратне колонаде у римској архитектури.
Последњи трећи спрат, који до данас није сачуван, вероватно је био у виду једноставног зида без аркада, украшен пиластрима. Највиши ниво позоришне публике, као иу случају Колосеума, вероватно је био испуњен само дрвеним клупама намењеним најнижим друштвеним слојевима.
Данас је неизвесно до када је позориште коришћено. Могуће је да је први пут третиран као извор грађевинског материјала још у 4. век. Из сачуваних извора знамо да је још увек стајала сада непостојећа сценска зграда 421.
Даље се дешава
Након пада Западног царства и појаве хришћанства, Марцелово позориште је делило судбину других монументалних паганских грађевина - вековима је третиран као каменолом и распадан део по део. ИН 11. или 12. век остаци публике пали су у руке породице Пјерлеоне, која је древну структуру уградила у своју утврђену тврђаву, која се протеже од Тибра до Капитола.
ИН 1368 право на ову област преузела је породица Савелли. Не све 150 година касније су одлучили да средњовековне грађевине замене ренесансном палатом. Они су ангажовани да изврше овај тежак задатак Балдасар Перуззи, ученик Доната Брамантеа, који је неко време раније изградио диван Вилла Фарнесина. Сачувану фасаду римског позоришта архитекта је уредно интегрисао у нову резиденцију.
ИН 18. век палата је постала власништво породице Орсини, која је извршила неке измене у њој, мада углавном унутар резиденције.
Марцелус театар данас и споменици у околини
Два нижа нивоа су преживела до нашег времена, после По 12 луковакоји остају саставни део задњег зида Палата Орисини (Палаззо Орсини). Они чине мање од трећине оригиналне спољашње фасаде. Видећемо их са нивоа улице Виа дел Форо Писцарио (поглед изблиза) или Виа дел Театро ди Марцелло (поглед са веће удаљености).
Насупрот Марцелус театра стоји фрагмент колонаде која се састоји од три мермерна стуба Храм Аполона Сосија Витх 433. п. н. е.који је саграђен у знак захвалности што је избрисао кугу из града. Комплекс је обновљен 34. п. н. е. за време владавине конзула Гај Сосије, па отуда и други део назива. Близина позоришта и храма није случајна, јер је први требало да буде место за сценске представе од поводом годишњег и деветодневног фестивала Аполона Медикуса (Исцелитеља).
СЛИКЕ: 1. Фрагмент колонаде храма Аполона Созијана; 2. Марцелус театар.
Тренутно су Марцелово позориште (без могућности уласка у саму палату) и Аполонов храм део мало археолошко налазиште доступно без улазница. Вреди прошетати до краја издвојеног простора и доћи до монументалне капије, која је у прошлости била улаз у древну Портик Октавијеи који је сада део Црква Светог Анђела у Пешерији.
Портик који више не постоји основао је Октавијан Август на месту сличне, али мање импресивне грађевине, а име је добио по имену цареве сестре Октавије. Подигнут је на правоугаоном плану са страницама цца 119 и 132 м. У свом унутрашњем делу налазила се чак 5 објекатаукључујући два храма и библиотеку. У самом портику чувана су непроцењива уметничка дела највећих грчких мајстора: Фидија, Лисиппос (неколико десетина бронзаних скулптура коња) и Скопас. Зграда је обновљена у 203 године од стране цара Септимије Северна шта подсећа до данас сачуван натпис на архитраву. Овде је вредно напоменути да је стари Рим био пун портика око отворених дворишта, али ниједан од њих није преживео до нашег времена.
У овом крају се налазио и један од најстаријих римских циркуса – до данас није сачуван Цирцус Фламинус (Цирцус оф Фламиниус). Међутим, није имала монументалну форму познату из Цирцус Макимуса или типичан облик стазе, већ је личила на велику ливаду. Из тог разлога тамо нису организоване трке кочија, већ на већини коњских трка. Међутим, чешће се користио за организовање званичних састанака и парада.
