Вековима је Стари град важио за округ са изразито занатским и производним карактером. И скоро увек је остајао донекле у сенци богатог, трговачког Главног града. Називи овдашњих улица: Ковалска, Игиелничка, Столарска и Беднарска наглашавају да су оне биле радна места бројних занатлија.
Средином четрнаестог века овде је изграђен канал Радуниа. Вода је – када још није постојала струја – била покретачка снага занатских фабрика, попут млинова, пилана и ковача. Истовремено је однео загађење и отпад који настаје током производње.
Била је то инвестиција коју су финансирали Теутонски витезови, која је дефинисала карактер дистрикта дуги низ година. Радови су почели 1338. године. Канал се простирао дуж живописних падина брда и у почетку се уливао директно у Вислу, али је у 17. веку промењен његов завршни део и од тада се његове воде уливају у реку Мотлаву, на нивоу острва Оловјанка.
Канал је некада имао неколико кракова, данас је само један, најшири, који зовемо Виелка Радуниа. Дуж истог Канала, као печурке после кише појавиле су се бројне млинове, уљаре, ковачнице… Једна од ових грађевина – Велики млин – и данас привлачи хиљаде туриста из целог света. То је највећа грађевина овог типа из средњег века у Европи! Саграђена је средином четрнаестог века.
Да би се изградио, ток Радунског канала је намерно одвојен да би се створио тзв. Острво штита. Ту се налазила зграда млина. Зграду је наручио Тевтонски ред. И данас величина Великог млина задивљује велике групе туриста који овде долазе. Са северне стране се види анекс, односно некадашња џиновска хлебна пећ.
О некадашњим фабрикама више нема много трагова, већина их је затворена у 19. и 20. веку. Модерним фабрикама је било потребно више простора, технологија се развила, а многим постројењима више није била потребна близина воде за производњу. Индустрија се преселила у друге округе, нпр.
Доњи град. Затрпани су непотребни канали, таква је била судбина кракова канала Радуниа.
Овде се налазе бројне цркве, често веома важне за историју града или чак историју Пољске у целини, као што је црква Св. Бригид, чије се заслуге за развој опозиције Солидарност не могу преценити. Модерна унутрашњост храма савршено се уклапа у покрет солидарности пољске историје. Опрема се односи и на креативност по којој је Гдањск познат у целом свету – уметност ћилибара.
Такође вреди видети место повезано са веома драматичним почетком непријатељстава у септембру 1939. године, односно са пољском поштом. Пољски поштари су 1. септембра 1939. године 14 сати храбро одолевали већини немачких трупа.
По завршетку рата, Стари град је обнављан прилично споро и кратко, али је и даље прелепа четврт и вредна посете.
Стара градска кућа у Гдањску се несумњиво сматра бисером маниристичке архитектуре. Неколико векова служио је као седиште староградске власти. После Тринаестогодишњег рата (од 1454. до 1466. године) Стари град је изгубио независност, али је сачувана замена за аутономију, коју је између осталих изразио и самостална зграда градске куће. Споменик је подигнут крајем 16. века по пројекту Антонија ван Оббергена, вероватно најистакнутијег архитекте у историји Гдањска. О економском јазу између Старог града и Главног града сведочи време током којег су власти описаног округа чекале на финансирање изградње градске куће.
На кредит од градских трговаца чекали су 12 година! Унутар градске куће, многе зграде су пренете из више непостојећих општинских зграда. У 17. веку (од 1641.) функцију поротника, затим одборника (од 1651.) овде је обављао Јан Хевелијуша, један од најистакнутијих грађана у хиљадугодишњој историји Гдањска!
Непосредно испред Старе градске куће налази се статуа Јана Хевелијуса, познатог астронома, оптичара, пивара и одборника Старог града, а одмах до ње је Робна кућа Виелки Мłин. Неукротиви шаљивџије с времена на време забадају Хевелију лименку пива у руку – ова шала, супротно изгледу, није лишена дубљег смисла, јер је астроном био и произвођач признатог пића од хмеља. Зид оближње стамбене куће краси лепо осликано небо, што је референца на астрономска достигнућа Хевелија.