застава
НАТО је скраћеница од Северноатлантске организације, односно Северноатлантске организације. Организација је позната и као Северноатлантска алијанса или Северноатлантски пакт. Реч је о војном уговору закљученом 24. августа 1949. године у оквиру Северноатлантског уговора, закљученом 4. априла у Вашингтону.
Порекло НАТО-а треба тражити у ситуацији која је настала након завршетка непријатељстава Другог светског рата, када је окончана сарадња америчких савезника и коалиције са Савезом Совјетских Социјалистичких Република (СССР) и почео Хладни рат. Затим су 1948. Белгија, Француска, Холандија, Луксембург и Уједињено Краљевство потписале Бриселски пакт, који је следеће године трансформисан у Северноатлантски пакт.
У почетку је НАТО требало да буде одбрамбена организација која ће својим чланицама пружити осећај сигурности пред претњом од комунистичких држава. Главни разлог за стварање НАТО-а било је убеђење о агресивности политике СССР-а и угрожености земаља западне Европе, које су изазване низом догађаја: 1947. – основана Коминтерна, 1948. – комунистички пуч. у Чехословачкој и блокада Западног Берлина 1948-49.
У почетку је у НАТО било укључено десет земаља (Велика Британија, Француска, Холандија, Белгија, Луксембург, Норвешка, Данска, Исланд, Италија, Португал, САД и Канада – тзв. чланице оснивачи). Више држава чланица приступило је НАТО-у у наредним годинама. 1952. проширен је на Грчку и Турску, 1955. на Немачку и 1982. на Шпанију.
1999. године у структурама ове организације појављују се прве земље из бившег Источног блока (Пољска, Чешка и Мађарска). Током заседања лидера НАТО-а у Прагу 2002. године, друге земље су позване да се придруже алијанси: Бугарска, Естонија, Литванија, Летонија, Румунија, Словачка и Словенија. Ове земље су званично приступиле Пакту 29. марта 2004. године. 1. априла 2009. Албанија и Хрватска постају званичне чланице НАТО-а. Последња, 29. чланица примљена је 5. јуна 2022. године, а то је била Црна Гора, а ова одлука донета је на самиту у Бриселу 25. маја те године.
До 1990. НАТО је био главна политичка и војна структура на западној страни у конфронтационом, биполарном светском систему као противник совјетског блока и Варшавског пакта, који је успостављен 1955. године. Са завршетком Хладног рата, природа Пакта се променила. Промене у међународној арени и распад блока комунистичких држава донеле су промене у стратешким концептима НАТО-а.
Данас је то пре антитерористичка коалиција. Последица ових промена био је тзв. нови стратешки концепт. Она је подразумевала одржавање довољних конвенционалних и нуклеарних снага способних да одврате потенцијалне агресоре и спроводе активности на спречавању могућих оружаних сукоба у свету.
Фокус је био и на обезбеђивању безбедности држава Алијансе пред различитим и вишесмерним међународним претњама (етнички и територијални сукоби, ширење оружја за масовно уништење и технологије наоружања, прекид испоруке стратешких сировина, тероризам и саботажа). Прва независна војна акција НАТО-а била је интервенција на Косову. Након искустава ове мисије, овај концепт је ажуриран.
Овим новим ажурираним концептом уведене су „операције које нису у складу са чланом 5“ које су првенствено операције одговора на кризе, односно операције оружаних снага које имају за циљ решавање основних узрока криза или криза које угрожавају регионалну или глобалну безбедност и крше људска права (10). Као иу мировним операцијама, интервентне снаге треба да делују непристрасно, пошто нису страна у сукобу.
Вреди додати да је у историји НАТО-а било бројних турбуленција.
Од 1966. Француска је суспендовала своје чланство у војним структурама Пакта јер је њен вођа, генерал Шарл де Гол, одлучио да развије сопствени систем нуклеарне одбране. Њима се то вратило, али само делимично, тек 1995. године, а тек 2009. Слично је и Грчка урадила 1974-1980. Разлог за ову одлуку био је сукоб са Турском и уверење Грчке да НАТО ништа не чини по том питању. Штавише, Шпанија није припадала војној структури од пријема у чланство до 1997. године.
Што се тиче структуре НАТО-а, она се променила током трајања Пакта. У оквиру договора на конференцији НАТО-а (Праг 2002), структура центара за доношење одлука у алијанси се променила 2003. године. Нова структура одступа од географске поделе команди у корист поделе власти.
Оперативне функције биле су подељене између новоосноване Савезничке команде за операције (АЦО) и НАТО савезничке команде за трансформацију (АЦТ). Тренутно, најважније управљачко тело Пакта је Северноатлантски савет (Савет НАТО-а, који чине представници држава чланица. Савет НАТО-а се може састајати на различитим нивоима. Редовно се састаје на нивоу министара спољних послова ( два пута годишње) и стални представници (најмање једном недељно).
У изузетним околностима, може се састати и на нивоу шефова држава и влада. Поред Савета НАТО-а, најважније организационе структуре Пакта су: Комитет за планирање одбране, Група за нуклеарно планирање, Војни комитет (који је врховни војни орган Пакта) и њему подређени војни штаб и Међународни секретаријат са генералног секретара НАТО-а. Генерални секретар НАТО-а је највиша политичка функција у Алијанси и, према прихваћеној пракси, заузимају га европски цивилни политичари.